Мистериозна сардина

Рат је почео и Јошка се замислио. У рату не раде телефони, рекао је себи. Али, то и није тако лоше јер неће морати сваки час да диже слушалицу. У рату не иду возови, наставио је Јошка. Није, међутим, намеравао никуд да отпутује. У рату нема струје, смркао се Јошка, а кад нема струје нема ни грејања. Но, пролеће је стигло, и ако буде среће, рат ће се завршити пре зиме: снаћи ће се он и без грејања.

У рату нема хране, поскочио је најзад Јошка и ухватио се за главу. "Умрећу од глади!", узвикнуо је иако није било никога ко би га могао чути пошто је у свом једнособном стану Јошка живео сам.

Распамећени Јошка стао је бесомучно да се врти по соби. Након пола сата, пао је на кревет сасвим исцрпљен и истог трена заспао дубоким сном.

Када се пробудио, Јошка је опет био онај трезвени човек с почетка приче. Боље спречити него лечити, помислио је Јошка и осмехнуо се својој мудрости. "Глад се може предупредити, ваља направити залихе", закључио је најзад и стао да рачуна. Пошто струје неће бити, ваља набавити већ припремљену храну. Пошто рат може потрајати, треба узети нешто што може дуго да стоји. Како је волео рибу, Јошка је напослетку одлучио да купи конзервиране сардине.

Узевши сав новац који је имао, Јошка је отишао у продавницу и купио триста педесет конзерви сардина марке "Ева". Вративши се кући, осетио је блажени спокој. "Ах…!", уздахнуо је и извалио се на кревет. Остатак дана провео је задовољно посматрајући конзерве.

Дани су текли а да се ништа није дешавало. Телефон није звонио, телевизор није радио. Негде напољу беснео је рат. Докле ли ће ово трајати, мислио је Јошка гледајући у таваницу. Некакво чудно узнемирење почело је да га обузима. Шта да радим, шта да радим, вајкао се он. Не могу довека овако седети, рекао је себи и, гледајући и даље у плафон, отворио једну конзерву. "Гле, појавила се влага", помисли Јошка посматрајући жуту мрљу у углу собе, и отвори још једну конзерву.

Десетог дана од почетка рата, Јошка је отворио триста педесету конзерву сардина марке "Ева". Изненада осетивши мучнину, прилегао је да се одмори. Како је кревет био затрпан празним конзервама Јошка је легао у каду.

Месец дана по окончању трогодишњег рата, општинском Комитету за обнову и изградњу стигла је пријава од кућног савета зграде број 32, улица Сероша Месароша. У пријави је стајало да станар из стана број 53 већ дуго времена није виђен. "С обзиром на хитну потребу за смештајем расељених лица", писало је у пријави, "молимо комитет да утврди стање и да, ако нађе да дотични станар више не користи стан, исти додели другом лицу." У наставку се предлагало да стан буде додељен Н. Лисјаку чија је кућа срушена приликом бомбардовања.

Три дана по приспећу пријаве, комитет је послао интервентну јединицу која је провалила у стан и установила да станар Ј. Пријемцов у њему није присутан. Стан је био запуштен, из чега је командир јединице, ратни ветеран и песник-аматер Н. Прикашов, закључио да одавно није коришћен. У свом извештају, Прикашов је забележио да је на кухињском столу затекао око пола килограма убуђалог хлеба и отварач за конзерве. У соби, на поду, лежали су пар чарапа и једне пожутеле мушке гаће. Плафон и читав десни зид собе били су прекривени мемлом. Пажњу комитета посебно је привукао уводни део извештаја у којем Прикашов говори о конзервама:

У стан смо провалили из трећег покушаја. Службеници Гузина и Латурцев су се јуначки затрчали, одлучно развалили непријатељска врата, упали заједно са вратима у непријатељско предсобље и пали у несвест од бојевог смрада који је покуљао из стана. Командовао сам маске-гаске! Када су маске-гаске стављене, ушли смо у стан и извукли Гузину и Латурцева у ходник, да удахну свежег ваздуха. Затим смо ушли у стан и нашли велики број празних конзерви од сардина марке “Ева”.

Најзанимљивије место у извештају било је оно у којем Прикашов описује улазак у купатило:

Када смо завршили са пописивањем затечених ствари и пребројавањем конзерви, ушли смо у купатило. У купатилу није било светла, и службеник Гузина је поново пао у несвест када је батеријском лампом осветлио огромну црну сардину која је пливала у кади. Када је до врха била испуњена уљем.

Овог необичног случаја ускоро се дочепао млади и амбициозни новинар Живадин П. Лафоревић, коме је досадило да извештава о радним акцијама и који је жудео за тим да добије стално намештење у престоници. Прикашовљев извештај Лафоревић је добио од госпођице Раде Гружан, секретарице председника Комитета за обнову и изградњу, за коју можемо оправдано претпоставити да је била Лафоровићева љубавница. Лафоревић је од читаве ствари направио сензацију и брзо постао славан. Два месеца свакодневно је писао о "Случају мистериозне сардине", успевши да узбуди машту престоничких домаћица и да пажњу пензионерског сталежа одврати од политичких тема. После два месеца, Лафоревић је послат да пише о пробијању тунела кроз Наталинско брдо пошто је један члан Градског комитета за производњу и идејни рад установио да његови чланци "негативно утичу на продуктивност становништва".

Након годину дана, када је читав случај већ одавно био заборављен, Лафоревић се обесио о новоподигнути мост Слоге, који код села Блатићи спаја леву и десну обалу реке Брзаче. Новинари, који су заједно са њим извештавали о градњи овог моста, изјавили су да је непрестано спомињао некакве сардине. "Када бих га питао – Какве, бре, сардине, Лафоревићу?!", рекао је полицији Петер Штрц, извештач листа Дани победе, "Лафоревић би одсутно одговарао – Ева…Ева сардине!". Штрцово сведочење потврдила је и Јагода Цветић, вођа треће смене, која је додала да су последњих дана пред смрт Лафоревићеве очи биле чудновато закрвављене.

На основу ових и сличних сведочанстава, можемо закључити да је Лафоревића мучило питање о томе како је из триста педесет конзерви изашла једна једина, и уз то цела сардина, тешка читавих седамдесет осам килограма.

Три недеље по проваљивању у стан број 53, у улици Сероша Месароша 32, исти је додељен Н. Лисјаку. За Н. Лисјака се касније по комшилуку причало да је зет председника кућног савета који је Општинском комитету за обнову и изградњу послао пријаву која је довела до открића велике сардине због које је злосрећни новинар Живадин П. Лафоревић себи одузео живот. Кад је о сардини реч, постоји непотврђена гласина по којој је кућни савет, након што су се његови чланови лично уверили у њену јестивост, сардину поклонио дому за незбринуту децу.